Blog

Znate onu čuvenu rečenicu „Ali ja to iz najbolje namere…“? Odmah mi na pamet pada odgovor- „Put do pakla popločan je najboljim namerama“.

Lepo je kada neko ima nameru da nam pomogne, želi nam dobro, ali to nije dovoljno. Najpre- kako taj neko može znati šta je dobro za nas? On može prepostaviti, gledati iz svog ugla ili poći od toga šta bi u toj situaciji bilo najbolje za njega samog. To je ono što bi on eventualno mogao da zna. Ali on nije ja, ne misli moje misli, ne oseća moja osećanja, ne doživljava moje iskustvo i senzacije, ne želi moje želje. Nismo isti, pa nam nisu potrebne ni iste stvari.

Zaista, veliki broj konflikta, nesporazuma među ljudima nastaje zbog toga što ne pokušavaju da se stave u tuđe cipele ili možda i još jednostavnije- da samo pitaju „da li znaš šta je to što ti treba“ „imaš li ideju da li i kako ja mogu da ti pomognem“. Samocentriranost, odnosno usmerenost na sebe, prepreka je u ogromnom broju problema i odnosa između ljudi. Čovek polazi od sebe- kako bi on to uradio i problem nastaje ako to za njega predstavlja jedinu istinu. Tumači situaciju na svoj način, bez provere da li se druga strana slaže sa tim viđenjem.

Ne treba da se trudiš da daješ drugima ono što ti misliš da treba, a što ti pritom i ne traže, već im daj ono što traže od tebe. U suprotnom, ispada da pomoć ne pružaš zbog onoga kome je potrebna, već to činiš zbog sebe.

Parola najbolje namere jako je zgodna za primenu u roditeljstvu. Podrazumeva se da roditelj voli svoje dete. Samim tim, sve što radi za njega radi sa dobrom, najboljom namerom. Roditelj takođe veruje da jako dobro poznaje svoje dete, te nema sumnje da zna šta je najbolje za njega.

Kada je dete malo, ono zapravo od roditelja i uči „šta mu je“, odnosno kako da prepozna svoje potrebe. Bebe nisu svesne sebe, imaju doživljaj stopljenosti sa majkom. Ne postoji granica između mame i sebe u detetovom doživljaju. Stoga bebe nisu svesne ni svojih potreba. Tome ih uči majka. I ona sama vremenom nauči da razlikuje plač svoje bebe- kako plače kada je gladna, kako kada je nešto boli ili joj se spava… U skladu sa time, majka i reaguje i postupa sa bebom. Daje joj ono što joj treba. Za bebu je to veoma važno iskustvo koje joj pomaže i u kasnijem prepoznavanju svojih potreba. Dete se ogleda u reakciji, odnosno odgovoru roditelja na njegovo ponašanje i signale koje mu šalje i tako uči. Kako biva svesnije sebe i svog okruženja, ono sve više postaje sposobno da samostalno prepoznaje i razume svoja stanja, umesto da to radi uz pomoć roditelja.

Problem nastaje onda kada roditelj ne vidi i ne prihvata ovu postepenu promenu kod svog deteta. Roditeljima je često teško da prihvate odrastanje svoje dece, koje podrazumeva sve veću nezavisnost, te i udaljavanje od njih. Stoga (ne)svesno ne podstiču ili sabotiraju razvoj dečjih sposobnosti. Time što detetu nameću svoje tumačenje njegovog iskustva, sputavaju njegovu samostalnost, inicijativu, autonomiju i autentičnost. Moglo bi se reći da u tom slučaju roditelj zapravo zadovoljava svoje potrebe, pod „izgovorom“ da brine o detetovim potrebama i radi za njegovo dobro. Tipičan primer je situacija kada roditelj sputava i prezaštićuje dete koje je u fazi intenzivnog istraživanja i radoznalosti, objašnjavajući mu da je opasno da ispituje okolinu.

Zašto je važno da ne namećemo drugome svoje tumačenje i rešenje njegovog problema? Zbog čega je bitno da roditelji prepoznaju potrebe svoje dece, umesto da ih ignorišu i namesto njih stavljaju svoje? Za dete, kao i odraslu osobu u koju će izrasti, važno je da uspostavi granice između sebe i drugih. Da nauči da prepozna šta je njegovo (potrebe, emocije, stavovi,…), kako bi, između ostalog, umelo da razlikuje i poštuje i ono što je tuđe, te da gradi uzajamne odnose sa drugima. Ako ne umemo da u sebi pronađemo i prepoznamo ono što je autentično naše, a ne pounutreno od drugih, nećemo umeti ni da menjamo ono što nam ne odgovara niti na uživamo u onome što nam prija. Za početak, da znamo šta nam je, da bismo dalje videli šta ćemo sa time.