Prvih nekoliko godina života ključno je u individualnom razvoju svakog pojedinca- slažu se mnogi psiholozi i drugi stručnjaci koji se bave razvojem. Posebno se ističe značaj prve godine, odnosno ono što se dešava u životu jedne bebe.
Pored hrane, ono što je novorođenčetu potrebno za “preživi” jesu fizički kontakt, toplina, nežnost, bliskost, sigurnost. Sve ove potrebe beba zadovoljava najčešće u odnosu sa majkom.
Rana emocionalna iskustva utiču na formiranje i razvoj ličnosti, doživljaj sebe i sveta oko sebe i mentalno zdravlje. Emocionalni odnosi na početku života (tu se pre svega misli na odnos sa majkom ili nekom drugom osobom koja se stara o bebi) daju osnovu i oblikuju sve naše kasnije odnose.
Odnosom između deteta i majke u prvim godinama života bavio se psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi. Bolbi je tvorac teorije afektivnog vezivanja. Teorija upravo govori o prirodi ranih odnosa, tj.odnosa koji se u najranijem detinjstvu formira između majke i deteta. Dete ima primarnu, urođenu potrebu da se vezuje za odrasle u svom najbližem okruženju. U osnovi ove potrebe je zapravo potreba za osećanjem sigurnosti i zaštite koju dete dobija od onih koji brinu o njemu. Na osnovu prvih kontakta bebe sa bliskim osobama (pre svega majkom, ali i ocem i drugim ljudima koji brinu o bebi), ona formira sliku o sebi kao nekom ko je vredan ljubavi i poštovanja, oseća se sigurno i voljeno i gradi poverenje u druge ljude i u svet kao mesto koje je sigurno za život. Kako će se formirati slika o sebi, drugima i svetu, zavisi od toga da li su bliske osobe bile prisutne i kako su odgovarale na potrebe deteta- koliko su bile osetljive da prepoznaju I ispravno tumače signale koje šalje dete i dosledne da adekvatno i pravovremeno reaguju na potrebe deteta.
U zavisnosti od dostupnosti, responzivnosti i doslednosti bliskih osoba u ponašanju prema detetu, dete razvija jedan od četiri stila afektivnog vezivanja.
- Sigurna afektivna vezanost- bliske osobe su prisutne, prepoznaju potrebe deteta i dosledno odgovaranju na njih. U ovakvom odnosu, dete stiče sigurnost, odvažnost, poverenje i stabilnost, oseća se prihvaćeno i voljeno. Odrasta u osobu koja ima visoko samopouzdanje, dobru, stabilnu i realnu sliku o sebi, drugima i svetu oko sebe. Gradi stabiln i trajne odnose sa drugima u kojima se osećaju ispunjeno.
- Odbacujuća afektivna vezanost- roditelji/ staratelji su hladni, nedostupni i dosledni u neodgovaranju, odnosno neadekvatnom odgovaranju na potrebe deteta. Dete nema podršku drugih, nema poverenje u druge ljude, pa se povlači i uči da se oslanja samo na sebe. Vremenom postaje fokusirano na sebe i svoje potrebe, ne vezuje se za druge i izbegava da pokazuje emocije.
- Ambivalentna afektivna vezanost- osoba koja brine o detetu nije dosledna u ponašanju- nekada je usmerena na dete i zadovoljenje njegovih potreba, dok u drugim situacijama ne odgovara na detetove potrebe. Ni dete nije sigurno u reakcije roditelja, ne može mu verovati. Pojačano zahteva brigu i pažnju, a to čini i u kasnijim odnosima. U stalnom je strahu od napuštanja. Odrasle osobe sa ovakvim stilom vezanosti imaju nisko samopouzdanje i povišeno su anksiozne.
- Dezorganizovana afektivna vezanost- formira se u situacijama kada je dete zlostavljano i/ ili zanemarivano, kao i kada je roditelj psihički oboleo. Bazična sigurnost deteta je ozbiljno narušena. Odrastaju u nesigurne osobe niskog samopouzdanja i sebe doživljavaju kao osobe koje nisu vredne ljubavi.
U drugoj polovini prve godine postaje sve izraženija detetova radoznalost, potreba da upoznaje i istražuje svet oko sebe. Ova potreba je povezana sa ranije pomenutom potrebom za sigurnošću, jer upravo poverenje u bliske osobe i osećaj sigurnosti omogućava detetu da bezbrižno da ispituje svet oko sebe. Dete svoju radoznalost može da zadovolji ako ima sigurnu bazu, uporište u roditeljima. Važno je da dete zna da se u situacijama koje doživi kao opasne i onda kada se uplaši ili uznemiri, uvek može vratiti kod roditelja koji će ga utešiti, umiriti i zaštititi. Ako veruje da će roditelj biti tu kada poželi da se vrati, dete će se i usuditi da se od roditelja otisne u svet.
Kako izgledaju ovi pohodi u svet i istraživaje nepoznatog, u zavisnosti od stila afektivne vezanosti deteta?
Bolbi je u okviru svojih istraživanja posmatrao ponašanje dece koja su u dužim vremenskim periodima bila odvojena od majke. Uočio je postojanje nekoliko faza emocionalnih reakcija koje se smenjuju tokom vremena. U prvoj fazi dete aktivno traži majku, protestuje, biva uznemireno, često i plače. Ukoliko se majka ne pojavi, u sledećoj fazi se pojavljuje očaj I dete postaje tužno i pasivno. Sledeća je faza poricanja- kada se majka u ovom trenutku vrati, dete je ignoriše i čak odbacuje uz reakcije besa ukoliko ona pokuša da usposstavi kontakt sa detetom. Reakcija deteta u ovoj poslednjoj fazi je detetova odbrana da bude ponovo povređeno ako majka opet ode.
Uzimajući u obzir ovakav sled reakcija, za svaki stil afektivne vezanosti imamo sledeće obrasce ponašanja deteta:
Dete koje je razvilo siguran obrazac afektivne vezanosti u odnosu sa majkom slobodno istražuje okolinu u prisustvu majke, sa povremenim traženjem kontakta, odnosno “vraćanjem” majci. Kada se majka udalji iz detetovog vidnog polja, dete postaje uznemireno, ali pri povratku majke pokazuje radost i nakon kratkog fizičkog kontakta vraća se istraživanju. Dete ima iskustvo stalno dostupne majke, izgradilo je poverenje u nju i može da toleriše majčino odsustvo.
Dete sa izbegavajućim obrascem istražuje okolinu, pritom ne obraćajući pažnju na majku i ne tražeći kontakt, jer u njoj i ne nalazi sigurnost. Kada se majka udalji, može se blago uznemiriti, ali je u toj situaciji može umiriti bilo koja, pa i nepoznata osoba. Majku po povratku ignorišu i odbijaju kontakt sa njom, fokusirani su na igru i istraživanje.
Deca kod kojih je izražen ambivalentni obrazac inače ispoljavaju anksioznost, pa su uznemireni u nepoznatim situacijama i nisu skloni odvajanju od majke i istraživanju. Ukoliko majka ode, dete postaje vrlo uznemireno, pa ih čak ni povratak majke ne umiruje. Ponašaju se upravo ambivalentno- istovremeno se približavaju majci i traže kontakt i utehu, ali ispoljavaju i bes i odbijaju majčine pokušaje tešenja. Ako su pre majčinog odlaska i pokušali da ispituju okruženje, sada se više ne vraćaju tome i ne nastavljaju sa ovom aktivnošću.
Deca sa dezorganizovanim obrascem u ovoj situaciji sve vreme ispoljavaju niz kontradiktornih ponašanja. Ponašaju se dezorganizovano, dezorjentisani su, majku izbegavaju, pa je onda traže I približavaju joj se, a i pokazuju strah od nje.
Iako ova prva vezanost stvara model po kome će se formirati i druge, kasnije veze u životu deteta, dobra vest je da dete, čak i kada nije imalo adekvatnu vezu sa majkom u ranom detinjstvu, može da kroz kasnije odnose „popravi“ obrazac uspostavljanja i građenja veza sa ljudima. Tokom života, kroz svaki novi odnos testira početni model veze koji je izgradilo u prvoj godini života.