Da li dobrota može biti oblik agresije?
Ovo zvuči vrlo kontradiktorno.
Po definicji , dobrota je nešto pozitivno, a agresija negativno.
Nije uvek tako.
Pre svega, agresija ne mora uvek biti nešto loše. Shvaćena u najširem smislu, agresija je neophodna da bismo preživeli. Svako zauzimanje za sebe, suprotstavljanje onome što ne želimo i ne prija nam, borbenost i energičnost mogu se smatrati agresivnošću. Da bismo bilo šta u životu pokrenuli, da bismo se kretali, hranili, izneli svoj stav, izdejstvovali bolju poziciju na poslu i sl. moramo pokazati određenu dozu borbenosti, odnosno agresivnosti. Ovde agresivnost ne izjednačavam sa nasilnošću i smatram da je važno da to istaknem! Možda bi bolji termin bila asertivnost- iznošenje svog stava i mišljenja i zauzimanje za sebe na društveno prihvatljiv, nenasilan, a direktan i jasan, odlučan način. Dakle, ako agresiju shvatimo najšire moguće, kao bilo kakav oblik izražavanja odlučnosti, ekspresije energičnosti, možemo reći da i asertivnost u nekoj meri uključuje agresiju, kao i da bez agresije ne bismo opstali.
A da li je dobrota uvek pozitivna? Kako dobro može biti loše? Ako ništa, terminološki je nelogično da dobrota nije dobra. Postoji jedna situacija kada dobrota i nije tako dobra, u razvojnom smislu. Govorim o dobroti kao obliku manipulacije volje.
Volja je sposobnost ulaganja kontinuiranog napora zarad ostvarivanja cilja. Može se razvijati u dva smera- ka aktuelizaciji (zdrava volja) ili ka manipulaciji (patološka volja). Aktuelizacija vodi ka razvoju i korišćenju svojih potencijala , prihvatanju sebe i drugih kao ličnosti, rastu i individuaciji. Manipulacija, pak podrazumeva pristup drugima (ali i sebi) kao stvarima, te korišćenje i kontrolu. Parazitiranje, odnosno življenje na tuđ, umesto na svoj račun.
Postoji osam oblika, odnosno strategija manipulacije, koje možemo prepoznati u svakom od nas. To su diktator, slabić, kalkulator, lepljivac, sudija, zaštitnik, siledžija i dobrica.
Manipulator zvani „dobrica“ kao svoje oružje koristi preteranu ljubaznost i brižnost. Obično se u odnosima uparuje sa manipulatorom po imenu „siledžija“, naoružanim agresijom, okrutnošću, neljubaznošću. Primetićete da svaki od njih ima ono što onaj drugi nema (ili bolje rečeno, ne želi da prihvati kod sebe)- zato se obično i spajaju, jer su kompatibilni. Ove kombinacije su česte kako na poslu, tako i u partnerskim odnosima.
Dobrica je u startu u prednosti, jer ima sve one društveno poželjne osobine, za razliku od siledžije. Iako u takvom odnosu dobricu smatramo žrtvom, u njihovom igranju igara siledžija je unapred osuđen na poraz. Jer, kako da se borite sa nekim ko je besprekoran- dobar, ljubazan, ko uvek udovoljava? Čak se i siledžija u ovakvom odnosu oseća loše, jer je bio grub prema tako nevinoj i bezazlenoj osobi. Često time izazvan bes podstiče siledžiju na kažnjavanje dobrice i ponovnu agresiju. Zapravo, u ovom odnosu dobrica svojom dobrotom kažnjava siledžiju, izaziva kod njega osećaj da je loša osoba i na taj način biva pobednik. Zar to nije jedan vid pasivne agresije? A agresiji u prikrivenom, pasivnom obliku teže je suprotstaviti se nego otvorenoj agresiji, jer ju je često i teže prepoznati. Od svih manipulatora volje, najteže je boriti se sa dobricom.
Ovde bih napomenula da mi namera nije bila da napadam dobrice ili branim siledžije. Na samom početku sam navela da se u oba slučaja radi o oblicima manipulacije volje, te ne zagovaram ni jedan ni drugi stil ponašanja. Ono što je na psihoterapiji cilj jeste osvešćivanje obrazaca manipulacije koje koristimo i težnja ka razvijanju zdrave, slobodne volje i samoaktualizaciji.